Zbog silnih perioda restrikcija i prejedanja, velika većina ljudi izgubi signale za glad i sitost, pa se pita šta treba da jedem. Signali se utišaju jer nemaju svrhe da se pojavljuju kada ih ne slušamo, nego radimo po svom.
Moji signali se nisu izgubili, ali kao posledica toliko pravila u ishrani koje sam pratila, više nisam mogla lepo da ih čujem. I kada bih čula, odbacila bih. Mani ti to što si gladna, nego,’’Šta bi sada trebalo’’?
Moje odluke u ishrani počele su da se baziraju na praćenju nekih pravila, odluka iz glave šta bi trebalo ili šta se sme ili ne sme.
Pošto je u mom odnosu sa hranom postalo neizdrživo, znala sam da više tako ne želim živeti u konstantnoj borbi i razmišljanjima, jer hrana treba da bude nešto lako i jednostavno, a za mene to nikada nije bila. Znala sam da moram drastično da menjam stvari.
Krenula sam sasvim drugačije da gledam na hranu, da pravim drugačije odluke u ishrani, da shvatam koliko može da bude jednostvano i neopterećujuće.
Počela sam sebi da postavljam drugo pitanje. Umesto ’’Šta bi trebalo da jedem?’’, pitanje ’’Šta mi se jede?’’ ili kako ja volim klijentima da kažem da lakše upamte ’’Telo, šta bi jelo?’’
Ali iako jednostvano, potrebno je bilo vreme da na to jednostvano pitanje krenem da čujem odgovore.
Možda ti odmah ne dođe odgovor šta je to što hoćeš, pa zato kreni sa podpitanjima. Da li mi se jede slatko ili slano? Da li toplo ili hladno? Da li hrskavo ili meko, tečno?
Da li je to topla kremasta ovsena kaša sa čokoladom i kikiriki puterom ili sočne hladne jagode iz frižidera?
Da li je to pikantna piletina sa povrćem u soja sosu ili osvežavajuća obrok salata?
Da li je to gusti potaž od paradajza sa hrskavim dvopekom ili mekane palačinke sa domaćim džemom?
Samo ti znaš.
Ovakvo razmišljanje o hrani, kao o nečemu što je prosto hrana, sa svojim osobinama kao što su slatko/slano, gusto/retko, meko/hrskavo, osevežavajuće/bogato/kiselo je nešto što oslobađa.
Oslobađa naš um od opterećenosti brojevina, gramima, kalorijama. I vraća fokus na brigu o sebi, na svoje potrebe, na slušanje sebe poverenje u telo, na fleksibilnost i zadovoljstvo.
Zvuči kao neka nauka, ali smo tu jednostvanost mi napravili naukom kada smo počeli da odbacujemo naše instikte i potrebe i da slušamo predloge, moranja i trebanja iz okoline.
Zato ti kada kreneš ovo da radiš počnu isplivavati pravila koje si slepo pratila. Neka i nisi znala da imaš. To nije znak da odustaneš, nego da osvestiš čime si se sve vodila u ishrani i da polako krećeš da ta pravila menjaš i odlažeš.
Svako pravilo koje izađe je tvoj novi prostor za napredak. Svaki obrok je prilika da jedno izađe, da se sa njim suočiš i da ga se oslobodiš.
Ono što će te voditi na tom putu je vera u to da tvoje telo zna najbolje šta ti je potrebno. A slušanje svog tela se vežba ♥
Ako ti treba pomoć da se izboriš sa emocionalnim prejedanjem, pogledaj program Reši se prejedanja.
Ako želiš još besplatnih saveta, pogledaj profil Emocionalno prejedanje stop.