Kada zađemo dublje već u program i prejedanja prestaju uopšte da se pojavljuju, nastaju novi izazovi. Na primer ’’Šta da jedem kad mi se ništa ne jede?’’, ’’Čudno mi je kako mi slatkiši stoje u fioci danima, je l sve ok sa mnom?’’ ili ”Zašto moram da pojedem sve sa tanjira?”
Obzirom da učimo iznova kako da se hranimo, ne može sve odmah da bude savršeno.
Ali to nam je u prirodi, čim rešimo jedan veliki problem, tražimo sada rešimo sledeći da se što više približimo idealu. Pa je moju klijentkinju sada mučilo, to što ne može da se odvikne od toga da ’’mora da pojede sve sa tanjira’’.
Hajde prvo da vidimo odakle nam to i zašto nema smisla da se toga držimo.
To uverenje potiče od naših predaka koji su živeli u doba nemaštine, ratova, gladovanja. Zato je hrana dolazila retko i kada bi došla moralo je sve da se pojede, jer ko zna kad ćeš opet moći da jedeš.
I ovo potpuno ima smisla. Za njih. Za to doba.
To je način na koji su ljudi preživljavali i učili svoju decu. Ta deca su naše bake ili mame. One su, ne preispitujući odakle im to ukorenjeno uverenje dolazi, to učile i nas.
Međutim, da li ovo uverenje danas nama zaista vredi i koristi?
Jako je mala verovatnoća da ste danas u poziciji naših predaka, hrana nam je svuda dostupna i jeftina je. Pa čak jedemo i više nego što nam treba.
Zato je važno da promislimo čija sve uverenja nosimo i da li nam služe sada.
Iako sam bila svesna ovoga, i sama nisam dugo mogla da primenim to u praksi, dok mi jednog dana nije kliknulo.
Sedela sam u Coffeedreamu i naručila limun tart. Baš sam se nadala nečemu kremastom, osvežavajućem, sa lepom koricom. Kada sam ga okusila, bilo je to jednom rečju razočarenje. Izgledao je spolja lepo, ali imao je neki ustajali brašnasti ukus.
Međutim, ja nastavljam da jedem, ili bolje reći gutam. I samo uhvatim sebe, ’’Pobogu zašto to radim?!’’
Zato što sam dala pare?
Zato što čekam da možda ipak dobijem ukus kom se nadam?
Da se ne baci?
Onda sam sa sobom razgraničila, koliko god da sam platila, više me košta da pojedem na silu ono što mi ne treba i što ne želim.
Drugo, sve što bi ostalo na tanjiru jer više nisam gladna/ne želim da jedem je otpad. Da sam ostavila, konobar bi to bacio u kantu, znači to je otpad.
U tom trenutku kada jedem da ne bih bacila, ja ustvari otpad stvaljam u svoje telo umesto u kantu.
Sve što je višak je otpad. I neću da moje telo bude kanta. Otpad ide u otpad, a u moje telo ide onoliko koliko mi treba i ono što mi prija.
Treće, argument ’’deca negde gladuju’’, nije nikakav argument. Da li će to što ću ja pojesti 3 zadnja zalogaja koja su mi višak nahraniti tu decu? Neće. Da li će meni biti bolje? Neće.
Imam još primera zašto nam ovo uverenje nije korisno, ali već si iz ovih shvatila poentu i dobila drugačiju perspektivu.
Vreme je da malo razmislimo o stvarima koje podrazumevamo, o automatskim reakcijama koje su nam ’’normalne’’, a možda nam nekad odmažu i o uverenjima koja smo nasledili, a možda nam više ne služe.
Jer je naš odnos sa hranom i emocionalno prejedanje posledica našeg načina funkconisanja u životu do sada.
Ako ti treba pomoć na putu izgradnje zdravog odnosa sa hranom, korak po korak, pogledaj program Reši se prejedanja.
Ako želiš još besplatnih saveta na ovu temu, poseti profil ovde.